1. Pomorska anegdota

Noćne gvardije...

BN 262
| 29.6.2023 | Piše:
Stanko Cuculić
 | Foto:
Pexels

Stari parni brod, pravi, dobar za more, tih, siguran, brzina po bonace devet i pol, reć će barba, a kapo dobreh deset. Mrkla noć, škuro, oblačno, ni jedne zvezdi, već treći dan nimaju pozicije, oblačno po danu i po noće, kako zgleda nebo se neće tako brzo otpret. Mrtvo more z nord westa, tiho bez vetra, bonaca. Na puntu treći ofičjal i dva timunera, jedan na timunu, drugi sa trećen ofičjalon saki na svojoj bande, gledaju put prove, i misle ki zna kamo.

Va makine treći makiništa, mazač i fogišta, dosadno, posal vavek isti, pazit na tlak pari, na nivo vodi va kaldaje, sako malo kušineti pipat i podmazat da se ne pregriju, vakum va kondenze, pazit na temperaturu mora.
Noćne gvardije za razliku od oneh po danu, dosadne, četire uri čine se vječnost. Po danu, brod živeje, dela se, na kuverte se piketa, pitura, pjombiva, meštar pili, blanja, santine štiv sondira. Va makine treba ča popravit, pregledat, noštromo makini ,naftu i vodu za kaldaji sondat, kaldaji propuhat, mehaničar ča zavarit, na tornju novu vidu storit.
Kužina dela bila bonaca ili fortunal, kamarijeri čiste kaniželi, saloni, ofičjalon postelji i kabine uređuju,  veli je to šušur, ni dosadno.

Po noće mir, tišina, parnu makinu se ne čuje, jedino šum mora ku propela, za sobun pušćiva. Ekipa bleženo spi, oni ki će ih promenit va gvardije, znaju da su va dobreh rukah. Oko desete po običaju evo barbe, va čartrumu, pogleda na kartu, prostudira zadnji veder raport, pozdravi, zapita ča je novoga, nagne se na fineštrin pa i on put provi gleda. Da se bar po danu malo sunca pokaže ili pred večer ka zvezda, se je zaprto, škuro.

Na prove vidi se slabi odsjaj ferala na provenen jarbolu, i fosforizaranja mora po bande broda. Vidljivost i ni tako loša, svitla drugoga broda mogla bi se videt na milju, milju i pol distanci.

Treći ofičjal se ne usudi barbu pitat da stavi radar, zna  da to barba ne bi dozvolil. Radar se stavlja samo va gustoj magle, a ne i za navigaciju, treba ga pazit kod oko va glave, a i ča će radar sad kad su na debelen moru, najbliži kraj Madeira po krme ostala, do Bermudi još najmanje šest dan navigat.

Barba treći i timuneri niš ne govore, kad ono ko slučajno barba zapita:
Ča je Iviću, tako se timuner zval, da ti ni morda zima? Ne ni barba ni mi zima. Pa ča onda ne stojiš vane, na krilu punta. I ode Ivić van, a barba se pomalo spusti va svoj kvartir.

Nakon ure vremena evo barbi opet na mostu, a Ivić opet nutre va puntu, va škurine jedva ga se vidi.
I opet nakon nekoga vrimena, barba će: A da ti ni zima vane. Je, je zima je vane odgovori Ivić. Pa ča se onda ne obučeš odgovori barba.

Ivić niš ni rekal, spustil se va kabinu, obukal teplu jaketu, pokril kapu i vratil se na vanjsku stranu punta. A ni da Ivić ni znal da mora vane na otprten stat, malo na jednoj malo na drugoj bande mosta, motrit po prove, krme po bande, bar dva put obać kuvertu, kanižali, celi brod. Treći ofičjal, zamišljen, niš mu ni rekal.
Znal je treći da ovo ča je barba Iviću rekal, i njega se tiče, ali mlad dečko, prvi put inbarkan ko ofičjal, ni imel koraja timuneru niš urdinat, pogotovo ča je timuner stareji čovik, mogal bi mu otac bit, ali je zapametil kako je barba timuneru lipo rekal, a mogal je i on isto tako. Ivić mu ne bi zameril, služba je služba.
...